Sve mi se desilo prebrzo

Kada mi je to rekao, nisam znala šta da odgovorim. Nisam ga skrivala zato što me je sramota njega. Skrivala sam ga zato što još nisam bila spremna da me neko vidi sa drugim muškarcem. Muževu jaknu još nisam sklonila iz ormara, njegove stvari su i dalje bile po kući, a ja sam već pokušavala da shvatim šta osjećam prema nekome drugom.

Rekla sam mu da mi treba još vremena. On je samo odgovorio: „Vrijeme ti dajem mjesecima. Ja ne želim da budem čovjek kojeg zoveš samo kada ti nedostaje bliskost.“

Zaboljelo me jer je bio u pravu.

Dogovor je na početku bio jednostavan. Vidimo se povremeno, niko ništa ne zna i nema pitanja o budućnosti. Ali u posljednje vrijeme počeo je da ostaje duže. Donosio mi je kafu, zvao me bez razloga i pitao jesam li jela. Ono što je trebalo da bude samo fizička bliskost polako je postajalo nešto drugo.

A onda je jedne večeri rekao da želi da me izvede na večeru.

Odbila sam.

„Čega se bojiš?“, pitao je.

Nisam znala da li se više bojim ljudi ili sebe. U glavi sam već čula komentare: „Nije joj muž ni godinu dana u zemlji, a ona već ima drugog.“

Posvađali smo se i otišao je. Tri dana se nije javljao. Četvrtog dana sam ja uzela telefon, ali sam odustala prije nego što sam ga pozvala.

Te večeri srela sam njegovu sestru u prodavnici. Pogledala me je i rekla: „Ne znam šta je između vas, ali znam da je moj brat zaljubljen u tebe.“

Kao da mi je neko izmakao tlo pod nogama.

Pozvala sam ga čim sam stigla kući. Došao je, ali ovog puta nije želio da uđe krišom kroz dvorište.

„Ili me pusti u svoj život ili me pusti da odem“, rekao je.

Počela sam da plačem. Objasnila sam mu da ne mogu preko noći postati nečija djevojka. Nisam završila ni sa tugom za čovjekom kojeg sam izgubila.

Tada me iznenadio.

„Ne tražim da njega zaboraviš. Samo neću da se pretvaramo da među nama nema ničega.“

Nisam mu obećala javnu vezu.

Ali nisam ga ni pustila.

Dogovorili smo se da prestanemo da se krijemo, ali da ništa ne forsiramo. Nekoliko sedmica kasnije prvi put smo zajedno sjeli u kafić. Srce mi je lupalo svaki put kada bi neko poznat prošao pored nas.

I naravno — već sutradan me pozvala rođaka.

„Je li istina da već imaš drugog?“

Tada sam prvi put mirno odgovorila:

„Imam nekoga ko mi prija. A koliko sam voljela svog muža ne određuje kalendar.“

Spustila sam telefon i zaplakala.

Ne zbog stida.

Nego zato što sam prvi put poslije pola godine shvatila da nastaviti da živim ne znači da sam prestala da volim čovjeka kojeg sam izgubila.