Tajna koju sam pokušala sakriti

…jer je beba bila potpuno ista kao njen pravi otac.

Čim su mi je spustili na grudi, osjetila sam kako mi se stomak steže. Gledala sam njeno malo lice i pokušavala sebe ubijediti da umišljam. Ali onda je muž prišao krevetu, nasmijan i uplakan, pogledao je nekoliko sekundi i osmijeh mu je nestao.

„Čekaj…“, promrmljao je.

„Šta je?“, pitala sam, iako sam tačno znala šta gleda.

Beba je imala izrazito tamne oči i jednu neobičnu rupicu na bradi. Istu onu koju je imao muškarac sa kojim sam bila prije nego što sam saznala da sam trudna.

Muž je pokušavao da se ponaša normalno. Ljubio me, fotografisao bebu, slao slike porodici. Ali kada je njegova majka došla, uzela je djevojčicu u naručje i poslije nekoliko trenutaka izgovorila:

„Na koga ona ovako liči?“

U sobi je nastala neprijatna tišina.

Po povratku kući muž je postajao sve čudniji. Satima bi gledao bebu, pa mene. Jedne večeri me je iznenada pitao:

„Koliko si tačno bila trudna kada smo se vjenčali?“

Srce mi je lupalo.

„Ne znam… možda mjesec.“

„Doktor je danas rekao nešto drugo.“

Tada sam shvatila da je počeo računati.

Sljedećih dana više nije postavljao pitanja. To me je plašilo još više.

A onda je jednog jutra rekao da vodi bebu kod pedijatra. Vratio se poslije skoro dva sata. Bio je miran, čak previše miran.

Tri sedmice kasnije na sto je spustio kovertu.

„Otvori.“

Pogledala sam ga i odmah počela plakati.

„Molim te…“

„OTVORI.“

Unutra je bio rezultat DNK testa.

Vjerovatnoća očinstva: 0,00%.

Noge su mi se odsjekle.

„Mogu objasniti.“

„Dvadeset dana“, rekao je. „Za dvadeset dana si pristala da se udaš za mene. Govorila si da me voliš. Pustila si me da uređujem sobu, kupujem kolica, biram ime…“

Nisam mogla da ga pogledam.

A onda je izgovorio pitanje kojeg sam se najviše plašila:

„Ko je otac?“

Rekla sam ime.

Muž je problijedio.

„Ponovi.“

Ponovila sam.

Pravi otac djeteta bio je njegov nekadašnji najbolji prijatelj, čovjek sa kojim godinama nije razgovarao nakon velike svađe.

Muž je samo uzeo telefon i izašao.

Nakon sat vremena dobila sam poruku od njega: „Ne vraćam se večeras.“

Sutradan je došao po stvari. Nisam ga molila da ostane. Nisam imala pravo.

Ali prije nego što je zatvorio vrata, okrenuo se prema krevetiću.

Prišao je bebi, poljubio je u čelo i počeo plakati.

„Ona nije ništa kriva.“

To je bilo posljednje što je rekao.

Danas više nismo zajedno. Pravi otac je priznao da je znao da postoji mogućnost da je dijete njegovo, ali nije želio nikakvu odgovornost.

A čovjek kojem sam pokušala podvaliti tuđe dijete?

On je bio jedini koji ju je zavolio prije nego što se uopšte rodila.

I upravo njega sam izgubila.