Svekar je iz džepa izvadio mali ključ i spustio ga na sto.

„Ovo je ključ od stana koji sam danas kupio na ime tvoje žene!“

Muž je pustio očevu košulju i pogledao me kao da me prvi put vidi.

„KAKVOG STANA? OTKAD VAS DVOJE RADITE IZA MOJIH LEĐA?!“

Svekar je ustao i mirno mu odgovorio:

„Od dana kada si joj rekao da nikada neće imati ništa svoje!“

Prije pet godina muž je obećao da ćemo kupiti stan. Radila sam dva posla, odricala se odmora i godinama štedjela. Ali svaki put kada bih spomenula kupovinu, govorio je da nisam sposobna da raspolažem novcem.

Prije tri mjeseca slučajno sam saznala da je gotovo svu našu zajedničku ušteđevinu potrošio na kocku.

Kada sam ga suočila s tim, nasmijao se.

„ŠTA ĆEŠ TI BEZ MENE? NEMAŠ GDJE NI OTIĆI!“

Tada sam prvi put sve ispričala svekru.

On me je saslušao, a zatim otvorio staru kutiju u kojoj je godinama čuvao novac od prodaje porodične zemlje.

„Ovo sam ostavio sinu, ali sada vidim da bi i to prokockao.“

Nisam željela da uzmem njegov novac. Predložila sam da mi pozajmi dio koji mi nedostaje, a ostatak sam obezbijedila od svoje ušteđevine.

Tog dana završili smo kupovinu malog dvosobnog stana.

Muž je zgrabio ključ sa stola.

„ZNAČI, OTAC JE MOJOJ ŽENI KUPIO STAN, A JA NISAM NI ZNAO?!“

Svekar mu ga je oteo iz ruke.

„Nije ti žena dužna da ostane bez krova zato što si ti prokockao njenu budućnost!“

Muž se okrenuo prema meni.

„DOBRO! ONDA SE ODMAH SELI! ALI DJECA OSTAJU SA MNOM!“

U tom trenutku na vratima se pojavila naša šesnaestogodišnja kćerka.

„Nećemo, tata. Čula sam sve.“

Iza nje je stajao mlađi sin sa školskom torbom.

Muž je pokušao da im priđe, ali kćerka se odmakla.

„Pet godina slušamo kako mama ništa ne vrijedi. A ona je jedina koja nas nikada nije iznevjerila.“

Te večeri spakovali smo najpotrebnije stvari i otišli.

Tri dana kasnije muž me je pozvao. Prvi put nije vikao. Molio je da se vratim.

Rekla sam mu da djecu može viđati i da ćemo sve urediti kako treba, ali da se ja ne vraćam.

A svekar?

On je ostao u kući sa svojim sinom, ali mu je rekao nešto što nikada neću zaboraviti:

„SINE, JA SAM TEBI DAO ŽIVOT. ALI ONA JE PET GODINA DAVALA SVOJ DA BI TI IMAO SVE. I TI SI TO PROKOCKAO.“

Danas otplaćujem dug svekru, djeca imaju svoj mir, a ključ našeg stana stoji na polici pored porodične fotografije.

Najviše me boli što mi je čovjek kojeg sam zvala svekrom pružio sigurnost koju sam godinama uzalud čekala od vlastitog muža.