„Sjećaš li se kako smo prije dvadeset godina ostali bez stana i kako si nam rekla da možemo živjeti kod tebe dok se ne snađemo? E, pa sad je vrijeme da nam vratiš ono što smo izgubili zbog tebe!“

Pročitala sam poruku tri puta. Nisam mogla vjerovati da mi to piše rođeni sin.

Odmah sam ga pozvala.

„Kakve veze ima ono od prije dvadeset godina s tim što neću da čuvam djecu pet dana sedmično?“

„Ima, mama! Da nas nisi tada istjerala, danas bismo imali svoj stan!“

Krv mi je udarila u glavu.

„Istjerala?! Živjeli ste kod mene šest godina! Plaćala sam račune, kupovala hranu i čuvala vam prvo dijete dok ste oboje radili!“

„Pa šta? To majke rade!“, odbrusio je.

Tada sam shvatila da moj sin ne pamti šest godina moje pomoći. Pamti samo dan kada sam ih zamolila da konačno počnu samostalno živjeti.

„Dobro“, rekla sam. „Onda ćemo od danas sve pošteno.“

Prekinula sam vezu.

Sutradan je snaja došla pred moja vrata sa dvoje djece i njihovim torbama.

„Evo ih, bako! Mi žurimo na posao!“

„Nismo se dogovorile“, odgovorila sam.

„Pa zar ćeš rođenu unučad ostaviti na ulici?“

„Neću. Uđite svi.“

Pomislila je da sam popustila.

Skuhala sam djeci doručak, a njoj pružila staru svesku.

„Šta je ovo?“

„Šest godina vašeg života u mojoj kući. Zapisivala sam troškove jer sam tada jedva sastavljala kraj s krajem.“

Počela je listati.

„Zašto mi ovo pokazuješ?“

„Zato što mi vaš muž kaže da vam dugujem.“

U tom trenutku stigao je i sin. Snaja ga je pozvala čim je vidjela svesku.

„Mama, opet praviš dramu!“, povikao je s vrata.

„Ne, sine. Samo hoću da mi kažeš koliko košta šest godina kirije, hrane, struje i mog rada.“

„Ti si nam to sama ponudila!“

„Jesam. I nikada nisam tražila ni marku nazad. Ali ti si prvi počeo govoriti o dugovima.“

Nastala je tišina.

Onda je moja sedmogodišnja unuka izgovorila nešto što me presjeklo.

„Bako, mama je rekla da ti sada nemaš šta raditi i da moraš nas čuvati.“

Snaja je pocrvenjela.

Pogledala sam sina.

„Znači, tako govorite o meni pred djecom?“

Nije odgovorio.

„Čuvat ću ih kada mogu i kada se dogovorimo. Ali neću biti vaša besplatna radnica.“

Sin je zgrabio torbe i ljutito izašao. Snaja je povela djecu.

Tri sedmice nisu me zvali.

A onda je jedne večeri zazvonio telefon.

Bio je sin.

„Mama, izvini. Tek sada vidim koliko košta vrtić, koliko je teško stići sve poslije posla i koliko si nam pomagala.“

Zaplakala sam, ali nisam povukla svoje riječi.

„Sine, volim vas sve. Ali ja sam svoju djecu odgojila. Sada je red na vas.“

Danas unučad dolaze vikendom. Zajedno pravimo kolače, šetamo i smijemo se.

A ja prvi put poslije četrdeset godina imam vremena i za sebe.

Jer penzija nije početak nove smjene. I baka ima pravo na svoj život.