„Mama, ponovi mi tačno šta je rekao kada te izbacio!“

Sin Marko je stajao nasred kuhinje, stežući telefon. Kada sam ponovila riječi: „Neću da mi prosjaci sjede u autobusu“, lice mu se promijenilo.

„Znači, nije mu bilo dovoljno što te izbacio zbog dvadeset dinara, nego te je još i vrijeđao pred svima!“

Pokušala sam da ga smirim. Rekla sam mu da ne želim probleme i da sam samo srećna što sam stigla kući. Ali on nije htio ni da čuje.

„Mama, četrdeset godina si radila kao čistačica da bi mene školovala. Neće te niko ponižavati zato što nemaš dvadeset dinara!“

Marko je radio kao dispečer u prevozničkoj firmi. Odmah je pozvao kolegu i pitao ko je tog popodneva vozio autobus na našoj liniji.

Kada je čuo ime, zastao je.

„Nemoguće! Pa ja sam ga prošlog mjeseca upozorio zbog vrijeđanja putnika!“

Ispostavilo se da je vozač već imao nekoliko prijava, ali nijedna nije bila dovoljno potkrijepljena dokazima.

Sutradan smo otišli u firmu. Direktor je saslušao moju priču, a onda pozvao vozača.

Čim me je ugledao, počeo je da se smije.

„EVO JE ONA BABA! SAD JE DOŠLA DA IZVUČE NEKU ODŠTETU!“

Marko je skočio sa stolice.

„Pazi kako razgovaraš s mojom majkom!“

Vozač mu se unio u lice.

„ŠTA JE, MAMIN SINE? HOĆEŠ I TI DA PLAČEŠ ZBOG DVADESET DINARA?“

U tom trenutku otvorila su se vrata kancelarije. Ušla je žena koja je pokušala da plati moju kartu.

„Izvinite što kasnim. Donijela sam snimak.“

Pokazala je telefon. Njen sin, koji je sjedio iza vozača, snimio je cijeli događaj. Čulo se svako poniženje, ali i smijeh pojedinih putnika.

Direktor je odgledao snimak bez riječi.

„Jesi li svjestan šta si uradio?“, upitao je vozača.

On je odmahnuo rukom.

„Ma, obična baba! Šta sad pravite dramu?“

Tada je direktor ustao.

„Zbog ponovljenih prijava i ovog snimka pokrećemo postupak protiv tebe. Do daljeg nećeš voziti.“

Vozač je počeo da viče da će sve tužiti. Ali kada je shvatio da je snimak sačuvan, naglo je promijenio ponašanje.

Prišao mi je i promrmljao:

„Dobro, bako, izvini.“

Pogledala sam ga pravo u oči.

„Ne treba meni tvoje izvinjenje zato što si ostao bez volana. Trebalo je da se postidiš dok sam stajala na kiši.“

Nekoliko dana kasnije firma me je obavijestila da je vozaču, nakon sprovedenog postupka, uručen otkaz.

Marko mi je kupio mjesečnu kartu, iako sam ga molila da ne troši novac.

A onda se dogodilo nešto što me je rasplakalo više od svega.

Žena iz autobusa pronašla je moj broj preko firme i pozvala me na kafu. Rekla je da joj je bilo žao što nije ustala i pošla sa mnom.

„Cijelu noć sam razmišljala kako sam mogla više da uradim“, priznala je.

Danas se nas dvije redovno čujemo.

Imam 72 godine i ne znam koliko mi je još života ostalo. Ali jednu stvar nikada neću zaboraviti.

Nisu me najviše zaboljele vozačeve uvrede. Zaboljelo me je što je pedeset ljudi gledalo kako starica izlazi na kišu, a većina je ćutala.

I zato, kada danas u autobusu vidim da neko ponižava slabijeg, prva ustanem. Jer dobro znam koliko boli kada nema ko da stane uz tebe.