Žena me pogledala od glave do pete, a onda se nasmiješila i rekla: „Vi ste ona zbog koje je moj muž pet godina odbijao da se oženi. Pokazao mi je vašu fotografiju. Znate li da je još čuva?“

Osjetila sam kako mi krv udara u glavu. Pogledala sam ga, a on je samo spustio pogled. Njegova žena nastavila je: „Zahvaljujući vama, danas imamo sve ovo. Da ste pristali da se udate za njega, možda nikada ne bi postao čovjek kakav je danas.“

Pokušala sam da se nasmijem, ali glas me izdao. Pitala sam ga čime se bavi. Mirno je odgovorio da ima tri farme, fabriku mliječnih proizvoda i više od stotinu zaposlenih.

„Znači, ipak si ostao na selu?“, upitala sam.

„Jesam. Samo sam prestao da mislim da je selo nešto čega se treba stidjeti.“

Njegova žena tada je izgovorila nešto što me potpuno slomilo.

„Znate, kuću u kojoj živimo počeo je da gradi za vas. Čak je i sobu za djecu uredio prije nego što smo se upoznali.“

Zanijemila sam. Sjetila sam se kako mi je nekada pokazivao nacrte kuće, a ja sam mu se smijala jer je želio veliko dvorište i baštu.

U tom trenutku iz automobila su istrčala dva dječaka. Zagrlili su ga i povikali: „Tata, idemo li kući?“

Podigao je mlađeg sina, poljubio ga u obraz, a stariji ga je uhvatio za ruku. Gledala sam porodicu kakvu sam nekada mogla imati.

A onda je stariji dječak upitao: „Tata, je li ovo ona teta sa slike koju baka čuva?“

Njegova žena se ukočila. On je spustio sina i tiho rekao: „Jeste.“

„Baka kaže da si zbog nje mnogo plakao.“

Nastala je neprijatna tišina. Htjela sam da nestanem.

Pitala sam ga možemo li razgovarati nasamo. Pristao je, a njegova žena odvela je djecu do obližnje prodavnice.

„Jesi li me ikada zaboravio?“, izletjelo mi je.

Dugo me gledao, a onda rekao: „Nisam. Ali sam prestao da te čekam.“

Suze su mi krenule niz lice. Priznala sam mu da sam se udala za čovjeka iz grada, da smo se razveli i da danas živim sama u malom iznajmljenom stanu.

„Znaš šta je najtužnije?“, rekla sam. „Imala sam grad koji sam toliko željela, a nikada nisam imala ljubav kakvu si mi ti pružao.“

Prišao mi je i nježno me zagrlio. Na trenutak sam pomislila da još postoji nada.

Ali onda se odmakao.

„Nekada bih zbog tih riječi ostavio sve i potrčao za tobom. Danas ne bih. Moja žena me voljela dok sam još vozio stari traktor. Nije čekala da postanem bogat.“

U tom trenutku vratila se njegova porodica. Mlađi sin mu je potrčao u zagrljaj, a žena ga je poljubila.

Pozdravili smo se. Gledala sam kako odlaze, a onda sam sjela na klupu i zaplakala.

Prije petnaest godina odbila sam čovjeka jer je imao krave, kokoške i njive.

Danas bih dala sve da me čeka u onoj istoj kući, makar nikada nemali ništa više od toga.

Nisam izgubila ljubav zato što je on bio siromašan. Izgubila sam je zato što nisam znala koliko sam bila bogata dok me volio.