Komšija se sagnuo iza ograde i izvadio nešto dugačko, umotano u staru deku. U tom trenutku muž je izašao na balkon i povikao:

„Šta vas dvoje radite tamo?!“

Osjetila sam kako mi lice gori. Komšija se samo nasmijao, skinuo deku i pokazao ogromnu metalnu cijev.

„Evo, komšija, donosim vašoj ženi ono što je tražila!“

Muž je pogledao mene, pa njega.

„Šta je tražila?!“

„Pa rekla mi je juče da joj treba duži! Ovaj ima skoro dva metra!“

Htjela sam da propadnem u zemlju. Objasnila sam mužu da sam komšiju zamolila da mi nabavi produžetak za crijevo kojim zalivam baštu.

Ali muž se nije smijao.

„A zašto si mu rekla da dođe kad ja nisam kod kuće?“

„Nisam mu to rekla!“

Komšija je tada napravio još veću glupost.

„Ma, nemojte se ljutiti! Gospođa je rekla da vi imate kratak, pa sam joj ponudio svoj!“

Muž je sišao niz stepenice toliko brzo da sam pomislila da će nastati tuča.

„Šta ti to pričaš o meni?!“

Komšija je podigao ruke, ali se i dalje smijao. Onda je iz džepa izvadio telefon.

„Čekajte, imam ja poruku!“

Pokazao je mužu naš razgovor. Zaista sam napisala: „Moj je prekratak, treba mi duži. Možete li mi ga ubaciti preko ograde kad muž ode na posao?“

Muž je pročitao poruku, pogledao me i počeo da se smije.

Pomislila sam da je neprijatnosti konačno kraj.

A onda se na susjednom balkonu pojavila komšinica Mira.

„E, sad kad ste svi tu, da i ja nešto kažem!“

Okrenula se prema svom mužu.

„Znači, zato ti već tri dana pričaš da ideš kod nje nešto da produžavaš?!“

Komšiji je osmijeh nestao s lica.

„Ženo, pričamo o crijevu!“

„Znam ja dobro kakvo ti crijevo imaš! Juče si ga tražio po garaži dva sata!“

Moj muž se toliko smijao da je morao sjesti na stepenice. Ali Mira nije završila.

Izvadila je telefon i pokazala fotografiju na kojoj njen muž stoji ispred naše ograde.

„A ovo? Šta si ovdje radio u sedam ujutro?“

Komšija je problijedio.

„Čekao sam da ona izađe!“

Nastala je mrtva tišina.

„Da mi pokaže gdje treba da ga stavim!“, brzo je dodao.

Mira je zgrabila metlu i krenula prema njemu. On je preskočio ogradu nazad, ali mu je noga zapela za crijevo. Pao je pravo u bure s kišnicom!

Dok smo ga izvlačili, iz kuće je istrčala moja svekrva, koja je tog jutra došla nenajavljena.

„Šta je ovo, pobogu?!“

Muž joj je kroz smijeh objasnio cijelu situaciju.

Ona je ozbiljno pogledala komšiju i rekla:

„Sine, drugi put prvo pitaj muža smiješ li ženi da ga ubacuješ!“

Tu smo svi prasnuli u smijeh, čak i Mira.

Ali najveće iznenađenje stiglo je uveče. Komšija mi je poslao poruku:

„Crijevo je kod vas. Samo vas molim da mi ga muž vrati. Meni žena više ne dozvoljava ni da priđem vašoj ogradi.“

Pokazala sam poruku mužu, a on mu je odgovorio:

„Nema problema, komšija. Samo sljedeći put nemoj nuditi ženi svoj duži dok njen muž nije kod kuće!“

Od tada komšija više ništa ne prebacuje preko ograde. A kad god me vidi, samo podigne ruku i kaže:

„Komšinice, ako vam nešto treba, neka me vaš muž pozove!“

Najgore je što sada cijela ulica zna priču, ali niko ne zna da smo razgovarali o običnom crijevu za vodu!