Zaova je spustila fotografiju nasred stola. Muž ju je zgrabio prije mene. Na slici sam bila ja, ispred male kuće na drugom kraju grada. Snimljena s leđa, u istoj jakni koju sam nosila prije nekoliko mjeseci.

„Gdje je ovo?“ pitao je muž.

„Upravo to bih i ja voljela da čujem“, rekla je zaova.

Odjednom sam se sjetila. Te noći sam se posvađala s mužem i otišla kod prijateljice Milice. Telefon mi se ugasio, a pošto je bilo kasno, prespavala sam kod nje. Bar sam vjerovala da je fotografija nastala tada.

„Bila sam kod Milice“, rekla sam.

Zaova se nasmijala. „Milica ne živi ovdje.“

Muž me pogledao kao da me prvi put vidi.

Tada je zaova izvadila drugu fotografiju. Na njoj sam ulazila kroz kapiju, a nekoliko koraka iza mene išao je muškarac.

„Ko je on?“ viknuo je muž.

Pogledala sam bolje i sledila se.

„To je Marko, Milicin brat.“

Zaova je odmah rekla: „Naravno. Uvijek postoji neki brat.“

Ustala sam od stola i pozvala Milicu na zvučnik. Čim sam je pitala gdje je živjela prošle zime, odgovorila je: „Kod Marka. Moj stan je tada bio poplavljen.“

Za stolom je nastala neprijatna tišina.

Mislila sam da je sve završeno, ali zaova nije odustajala.

„Onda joj objasni zašto je izašla tek u šest ujutro.“

Milica je zaćutala.

„Reci“, zahtijevala sam.

„Zato što ti nisi spavala kod mene.“

Muž je problijedio.

A onda je Milica nastavila: „Ti si spavala u mojoj sobi. Ja sam tu noć bila u bolnici sa mamom. Marko ti je otvorio kuću jer sam ga ja zamolila.“

Zaova je naglo ustala.

„Laže!“

Tada mi je postalo jasno da ovdje nešto ne štima. Okrenula sam fotografiju. Na poleđini je hemijskom bila napisana moja adresa i datum.

„Odakle ti ovo?“ pitala sam.

Zaova nije odgovarala.

Muž joj je uzeo telefon. Na ekranu je ostao otvoren razgovor s nepoznatim brojem. Posljednja poruka glasila je: „Ako fotografije ne budu dovoljne, imam još nešto.“

Pozvao je broj.

Telefon je zazvonio u hodniku.

Svi smo se okrenuli.

Na vratima je stajao moj svekar.

U ruci je držao telefon.

„Tata?“ izustio je muž.

Svekar je ušao i mirno rekao: „Dosta je.“

Ispostavilo se da je mjesecima pratio mene jer je bio ubijeđen da varam njegovog sina. Fotografisao me te noći, a zaova je pronašla slike i odlučila da ih iskoristi na ručku kako bi me ponizila.

„Zašto?“ pitala sam je.

Tada je prvi put zaplakala.

„Jer otkad si došla, moj brat za sve pita tebe. Mene više ni ne primjećuje.“

Muž je ustao i rekao ocu i sestri da napuste kuću.

Zaova je krenula prema vratima, ali sam je zaustavila samo jednom rečenicom:

„Danas nisi dokazala gdje sam ja spavala. Dokazala si dokle si spremna da ideš da bi rasturila tuđi brak.“

Od tog dana više nikada nije pomenula fotografiju.

A porodični ručkovi?

Još dugo ih nije bilo.