Prišla sam im i rekla mirno: „Vratite djevojci stvari.“ Jedan od njih se nasmijao i pitao me kakve ja veze imam s tim. Drugi je podigao njen peškir i dobacio: „Samo se šalimo, neka se malo opusti.“

„Ona plače. To više nije šala.“

Tada su se počeli smijati još glasnije. Jedan mi je rekao da gledam svoja posla, a drugi je djevojčinu torbu gurnuo nogom iza ležaljke. Oko nas je bilo najmanje dvadesetak ljudi. Neki su gledali, neki okretali glavu, a nekoliko njih je čak držalo telefone.

Pozvala sam radnika bazena i tražila obezbjeđenje.

Momci su tada odjednom postali ozbiljni.

„Šta glumiš heroja? Nismo je ni pipnuli“, rekao je jedan.

Djevojka je kroz suze objasnila da joj već pola sata dobacuju, da su joj uzeli telefon i sakrili stvari kada je pokušala da ih ignoriše.

Kada je pomenula telefon, jedan od mladića odmah je rekao: „Kakav telefon?“

Ali tada se javio čovjek sa susjedne ležaljke.

„Ja sam vidio kada ste ga uzeli.“

Odjednom se uključila i jedna žena. Rekla je da je čula kako je vrijeđaju. Zatim još jedan čovjek.

Nevjerovatno mi je bilo koliko ljudi je sve vidjelo, ali niko nije reagovao dok neko prvi nije ustao.

Obezbjeđenje je stiglo i tražilo da vrate sve stvari. Jedan mladić je izvadio telefon iz ranca i pokušao da se opravda da su ga samo „sklonili da je malo zezaju“.

Djevojka više nije plakala.

Pogledala ga je i rekla: „Ne poznaješ me. Zašto ti je bilo zabavno da me ponižavaš?“

Nije znao šta da odgovori.

Momke su udaljili sa bazena, a uprava je uzela podatke prisutnih zbog prijave incidenta. Djevojka me je poslije pitala može li sjediti pored mene dok ne dođe njen otac.

Naravno da sam pristala.

Kada je otac stigao, zahvaljivao mi je nekoliko puta. Rekla sam mu da nisam uradila ništa posebno.

Djevojka me tada prekinula.

„Jeste. Svi ostali su gledali.“

Ta rečenica mi je ostala u glavi.

Jer tog dana najveći problem nisu bila samo trojica bezobraznih mladića.

Bilo je mnogo ljudi koji su znali da ono što gledaju nije u redu — ali su čekali da neko drugi prvi ustane.