Muž je ćutao toliko dugo da je tišina postala neprijatnija od njihove svađe. Pogledala sam ga očekujući makar jednu rečenicu, ali on je samo spustio pogled prema tanjiru.

Moja majka nije izdržala. „Je li stvarno misliš da ti je žena kriva što si se oženio i dobio djecu?“

Svekrva je odmah planula. „Ne miješajte se vi! Ne znate kako je bilo prije nje. Moj sin je dolazio svaki dan, pomagao ocu, vozio mene gdje treba. Sad za sve mora prvo nju da pita.“

„Normalno da pita ženu“, odgovorila je mama. „S njom živi.“

Tada je svekrva pogledala mene. „Eto! Upravo o tome govorim. Ona odlučuje gdje će on, kada će doći i koliko će ostati.“

Više nisam mogla da ćutim. Rekla sam joj da njen sin ima četrdeset godina i da mu nikada nisam zabranila da ode roditeljima. Ali imamo dvoje djece, posao, račune i svoj život.

„Svoj život?“ ponovila je. „A mi više nismo njegov život?“

Tada je muž konačno progovorio.

„Mama, dosta.“

Svekrva se ukočila.

„Šta dosta? Branim te.“

„Od koga me braniš? Od moje žene?“

Prvi put te večeri ostala je bez riječi.

Muž je nastavio. Rekao joj je da sam ga bezbroj puta podsjećala da je nazove, da sam ja kupovala poklone za njihove rođendane i da sam upravo ja insistirala da djecu češće vodimo kod njih.

„Ali to ti nikada nisam govorio jer nisam želio da se pravdam.“

Svekrva je pogledala moju majku i rekla: „Lako je vama. Vaša ćerka vam dolazi kad hoće.“

Mama se nasmijala. „Ne dolazi. Nekad je ne vidim dvije sedmice. Ali znam da ima svoju porodicu.“

Svekrva je ustala od stola.

Mislila sam da će otići, ali se okrenula prema sinu i pitala: „Znači, ti biraš nju?“

Muž je duboko udahnuo.

„Ne biram između vas. Ti si moja majka, ona je moja žena. Problem je što ti već godinama tražiš da dokazujem da te volim tako što ću nju staviti na drugo mjesto.“

Ta rečenica je presjekla prostoriju.

Svekrva je uzela torbu i otišla bez pozdrava.

Narednih deset dana nije se javljala. Onda je nazvala mene.

Očekivala sam novu svađu.

Umjesto toga rekla je: „Možda sam pretjerala. Ali teško mi je što više nisam prva žena kojoj se moj sin obraća.“

Odgovorila sam joj mirno:

„Ne treba ni da budete. Vi ste mu majka. Ja sam mu žena. To nisu ista mjesta i niko vam vaše ne oduzima.“

Dugo je ćutala.

Od tada naš odnos nije postao savršen. I dalje se ponekad naljuti kada ne dođemo, a moja majka i ona nikada nisu postale prijateljice.

Ali jedna stvar se promijenila.

Muž više ne sjedi između njih i ćuti.

A obje majke sada znaju da naš brak nije porodično glasanje u kojem svaka od njih ima po jedan glas.