Ono što sam čuo iz spavaće sobe

Uletio sam u sobu spreman na najgore. Srce mi je tuklo toliko jako da sam jedva čuo išta osim sopstvenog disanja. Otvorim vrata — žena leži na krevetu, raščupana, crvena u licu, a pored nje kleči nepoznat muškarac.

„Šta se ovdje dešava?!“ viknuo sam.

Oboje su se sledili. Muškarac je držao nešto u rukama, ali iz ugla nisam vidio šta. Žena me pogleda i kaže: „Smiri se, nije ono što misliš.“

Naravno. Najgora moguća rečenica u najgorem mogućem trenutku.

„A šta da mislim kad te čujem kako vičeš: ‘Tako, majstore, još!’?“

Muškarac ustade i krenu prema meni. Instinktivno sam stisnuo šake.

„Gospodine, samo polako…“

„Ti ćeš meni da kažeš polako?!“

Tada žena skoči s kreveta, uhvati me za ruku i povuče prema zidu.

„POGLEDAJ!“

Na podu su ležali šrafovi, bušilica i dijelovi novog ormara. Muškarac je bio monter kojeg je ona pozvala da konačno postavi veliki plakar koji smo mjesecima planirali.

Osjetio sam kako mi se lice zapalilo od sramote.

Ali nešto mi ipak nije bilo jasno.

„Dobro… a zašto si ležala na krevetu i vikala?“

Majstor se nasmijao.

„Zato što je gospođa držala gornju policu dok sam je pričvršćivao. Govorio sam joj da mi kaže kad je poravnam. Zato je vikala ‘tako, tako’.“

Žena me pogledala kao da će me zadaviti.

Već sam krenuo da se izvinim kada je majstor odjednom dodao:

„Samo… postoji još jedan mali problem.“

Pokazao je prema zidu iza starog ormara. Kada ga je pomjerio, pronašao je malu metalnu kutiju uguranu između zida i poda.

„Ovo je bilo iza plakara. Nisam dirao.“

Žena je problijedjela.

„Ta kutija nije naša.“

Otvorili smo je zajedno. Unutra desetak starih fotografija, jedan ključ i presavijeno pismo. Na prvoj fotografiji bila je naša spavaća soba — ali snimljena prije nego što smo kupili stan.

Na posljednjoj fotografiji prepoznao sam prethodnog vlasnika.

Okrenuo sam je.

Na poleđini je pisalo: „Ključ od sefa. Ne ostavljaj ga u stanu.“

Pogledali smo ključ. Na njemu broj 318.

Sutradan smo preko starog vlasnika zgrade saznali da je čovjek imao sef u banci. Nakon njegove smrti niko ga nije preuzeo.

Njegov sin je pronađen poslije nekoliko dana. Predali smo mu kutiju i ključ. Čovjek je zaplakao čim je vidio očev rukopis.

A ja?

Mjesecima poslije toga žena bi, čim neki majstor pozvoni na vrata, pogledala mene i mrtva ozbiljna rekla:

„Hoćeš li ti danas ostati kod kuće… da opet nešto ne pomisliš?“