Obećanje za stolom
„Šta vam je obećao?“ jedva sam izgovorila.
Muškarci su se pogledali. Onaj koji je držao telefon spustio ga je i rekao: „Ako izgubi, stan ide nama.“
Počela sam da se smijem od šoka. Stan je bio naš, kupljen prije braka uz pomoć mojih roditelja. Muž nije mogao tek tako da ga izgubi za kockarskim stolom. Ali čovjek je izvadio presavijen papir.
Na dnu je stajao potpis mog muža.
„Imate do sutra da razgovarate s njim“, rekao je. „Nama je obećao šezdeset hiljada. Kako ćete vi to riješiti, nije naš problem.“
Čim su otišli, nazvala sam muža. Nije se javljao. Deset puta sam zvala, a onda mi je stigla poruka: „Nemoj ništa potpisivati. Dolazim.“
Ušao je u stan poslije pola sata. Nisam ni stigla da pitam šta se dešava, a on je zaključao vrata i rekao: „Sve sam zeznuo.“
Tada je priznao.
Četvrtkom nikada nije igrao fudbal. Godinama je išao u ilegalnu kockarnicu. Počelo je sa pedeset eura, zatim stotinu, pa hiljadu. Kada je izgubio našu ušteđevinu, počeo je da pozajmljuje. Meni je govorio da novac odlazi na račune, popravke automobila i kredite.
„Šezdeset hiljada?!“
„Nije šezdeset.“
Zastao je.
„Osamdeset dvije.“
Mislila sam da ću pasti.
A onda je izgovorio ono najgore.
„Prije tri mjeseca mislio sam da imam sigurnu kombinaciju. Nisam imao više novca i rekao sam im da, ako izgubim, mogu uzeti stan.“
„Naš stan?!“
„Mislio sam da ću dobiti!“
U tom trenutku neko je ponovo pozvonio.
Muž je problijedio. Na vratima je ovog puta stajao treći muškarac. Nije prijetio niti povisio glas. Samo mi je pružio kovertu.
„Pitajte muža šta je ovo.“
Unutra nije bio ugovor za stan.
Bila je kopija moje lične karte i falsifikovan moj potpis.
Okrenula sam se prema mužu. Više me nije mogao ni pogledati.
„Ti si potpisao umjesto mene?“
Ćutao je.
Tada sam shvatila da više ne razgovaram sa čovjekom koji je napravio grešku. Razgovaram sa čovjekom koji je mjesecima pravio jednu laž da bi sakrio prethodnu.
Uzela sam dokumente, fotografisala svaku stranicu i rekla muškarcu na vratima da više ništa neće dogovarati sa mnom niti sa mužem. Sve će dalje ići preko policije i advokata.
Muž je počeo da paniči.
„Ako prijaviš, gotov sam!“
Pogledala sam ga.
„Ti si bio spreman da ostaviš mene bez stana da bi spasio sebe.“
Te večeri nisam izbacila njega iz stana.
Ja sam otišla.
Sutradan sam odnijela dokumentaciju advokatu i prijavila falsifikovani potpis. Ispostavilo se da papir kojim je pokušao založiti stan nije mogao tek tako prenijeti moje vlasništvo, ali problem je bio mnogo veći od jednog papira.
Muž je kasnije krenuo na liječenje zavisnosti od kockanja. Dugovi su ostali njegovi, a naš brak nije preživio.
Najčudnije je što danas, kada neko spomene četvrtak, prvo ne pomislim na dug ni na tih osamdeset dvije hiljade.
Sjetim se kako je godinama svakog četvrtka uzimao sportsku torbu, poljubio me i govorio:
„Ne čekaj me, poslije fudbala idemo na piće.“
U torbi nikada nije imao kopačke.
Imao je samo košulju koju je oblačio prije nego što sjedne za kockarski sto.
