Muž se više nije smijao.

„Koji čovjek?“ pitao je prodavačicu.

Ona je pogledala čas njega, čas mene, očigledno shvativši da je rekla nešto što nije trebalo. Pokušala je da promijeni temu, ali muž je već uzeo račun sa pulta.

„Ovdje piše njeno ime. Ko je platio?“

Osjetila sam kako mi lice gori. Nisam znala ni za kakav prsten, a kamoli za muškarca koji ga je kupio za mene.

Prodavačica je konačno rekla: „Gospodin je dolazio nekoliko puta. Rekao je da je poklon iznenađenja i zamolio nas da ništa ne govorimo ako dođete zajedno.“

„Kako izgleda?“ pitao je muž.

Prije nego što je odgovorila, vrata zlatare su se otvorila.

„Evo ga“, rekla je.

Okrenula sam se i ukopala.

Bio je to moj bivši muž.

Nisam ga vidjela skoro četiri godine.

Sadašnji muž je znao ko je on i istog trenutka krenuo prema njemu. Stala sam između njih.

„Šta ti radiš ovdje?“

Bivši je pogledao prsten koji je prodavačica držala u kutijici.

„Došao sam po njega. Očigledno sam napravio grešku.“

„Kakav prsten? Zašto je račun na moje ime?“

Nekoliko sekundi je ćutao, a onda izvadio telefon.

„Naša kćerka me zamolila.“

Zanijemila sam.

Pokazao mi je poruke. Kćerka je mjesecima štedjela novac od studentskog posla jer je željela da mi za četrdeseti rođendan kupi nešto posebno. Nije imala dovoljno, pa je zamolila oca da doplati ostatak i preuzme prsten.

Ali postojao je još jedan problem.

„Zašto je prodavačica rekla da mi je prsten odgovarao? Nikada ga nisam probala.“

Bivši se namrštio.

Prodavačica je problijedjela.

„Čekajte…“

Otišla je iza pulta i donijela drugu kutiju. Pogledala je broj artikla na računu, pa broj na prstenu.

„Napravila sam strašnu grešku.“

Prsten koji je nekoliko dana ranije jedna žena probala i rezervisala nije bio moj. Prodavačica je pomiješala dvije porudžbine jer su žene imale isto ime.

Muž je duboko izdahnuo.

„Znači, nikakav tajni obožavalac?“

„Na tvoju žalost, ne“, rekla sam.

Bivši se prvi nasmijao.

Tada mu je zazvonio telefon. Na ekranu je pisalo ime naše kćerke.

Javila sam se.

„Mama?! Tata ti nije valjda rekao za poklon?“

Pogledala sam trojicu ljudi oko sebe i počela da se smijem.

„Nije morao. Zlatara se pobrinula da iznenađenje bude mnogo veće.“

Muž me zagrlio, a prodavačica je ponavljala da joj je žao.

Prsten sam ipak dobila za rođendan.

I svaki put kada ga pogledam, ne sjetim se njegove cijene.

Sjetim se izraza muževog lica kada je na računu sa mojim imenom vidio da je drugi muškarac platio prsten za mene.