Prodavac se sagnuo ispod tezge i izvadio ogromnu drvenu kutiju. Spustio ju je pred ženu i, mrtav ozbiljan, rekao:

„Evo, gospođo. Ovo je moje. Slobodno provjerite.“

Žena se prvo zbunila, a onda podigla poklopac. Unutra — desetak krastavaca, svaki veći od prethodnog.

„Pa šta je ovo?!“ upitala je razočarano.

„Moji najbolji primjerci. Čuvam ih za posebne mušterije“, odgovori prodavac i namigne.

Žena ga odmjeri od glave do pete.

„A ja mislila da se ti hvališ nečim drugim.“

Prodavac se nasmija:

„Gospođo, ja prodajem povrće. Vi ste izgleda došli sa sasvim drugim namjerama.“

Ljudi oko tezge već su počeli da se smiju, ali žena nije odustajala. Uzela je najveći krastavac, stisnula ga rukom i rekla:

„Ovaj nije loš. Tvrd, velik… baš kako treba.“

Prodavac se nakašlja.

„Samo polako, gospođo, to je roba. Ako nastavite tako da ga pipate, moraćete ga kupiti.“

„Koliko košta?“

„Za vas duplo.“

„Zašto duplo?!“

„Zato što ga već pet minuta mazite kao da ćete ga voditi na večeru.“

Pijaca je odjeknula od smijeha. Žena pocrveni, izvadi novac i ljutito ga spusti na tezgu.

„Daj mi onda dva!“

Prodavac joj spakuje dva najveća i pruži kesu.

„Izvolite. I pazite kako ih nosite.“

„Zašto?“

„Rekli ste da ne volite kad su mekani. Ako ih budete toliko stiskali do kuće, neće vam valjati.“

Žena ga pogleda, nasmija se uprkos sebi i krenu.

Napravila je nekoliko koraka, pa se vratila.

„Slušaj, ti si baš bezobrazan.“

„Jesam li nešto slagao?“

„Nisi. Zato sam se i vratila.“

Prodavac podigne obrve.

„Treba još krastavaca?“

„Ne. Daj kilogram paradajza.“

„Kakvog?“

Žena se nasmija:

„Najvećeg koji imaš. Ali ovaj put bez demonstracije.“

Prodavac joj pruži kesu i dobaci:

„Šteta. Baš sam mislio da danas proširimo ponudu.“

Od tog dana žena više nije krišom birala krastavce. Svako jutro prilazila je istoj tezgi, a prodavac bi čim je ugleda podigao najveći i viknuo:

„Gospođo, stigli su oni vaši — veliki, tvrdi i provjereni!“

A ona bi pred cijelom pijacom odgovorila:

„Ostavi dva. Ali ruke dalje — sama provjeravam!“