Čovjek iz prošlosti čekao je mog sina

Nisam ni stigla da razmislim. Zgrabila sam ključeve i izletjela iz stana. Dok sam silazila niz stepenice, pozvala sam sina.

Nije se javljao.

14:28.

Ponovo sam zvala učiteljicu.

„Ne puštajte ga iz škole! Zaključajte vrata i zovite policiju!“

„Ali djeca su upravo izašla na veliki odmor“, odgovorila je.

Krv mi se sledila.

Sjela sam u auto i krenula prema školi. Telefon je zazvonio. Sin.

„Mama?“

„Gdje si?!“

„U dvorištu.“

„Odmah uđi unutra!“

Nastala je tišina.

„Mama… onaj čovjek sa slike stoji kod kapije.“

Pogledala sam na sat.

14:29.

„Trči kod učiteljice! Ne razgovaraj s njim!“

Čula sam sina kako trči, a onda muški glas u pozadini:

„Reci mami da kasni.“

Veza se prekinula.

Stigla sam pred školu nekoliko minuta kasnije. Policijski automobil već je bio ispred. Djecu su uveli unutra, a učiteljica mi je dovela sina. Zagrlila sam ga toliko jako da je počeo da se otima.

„Mama, šta se dešava?“

Nisam mogla da mu kažem.

Čovjek sa fotografije zvao se Marko. Prije deset godina provalio je u moj stan dok sam bila sama. Policija ga je uhvatila zahvaljujući mom svjedočenju. Na suđenju me je gledao pravo u oči i rekao:

„Kad izađem, vratiću ti sve.“

Mislila sam da je to prazna prijetnja.

Policajac mi je prišao.

„Gospođo, tog čovjeka nema oko škole.“

Pokazala sam mu fotografiju.

Dugo ju je gledao, pa me pitao:

„Jeste li sigurni da je ovo on?“

„Sto posto.“

Okrenuo je telefon prema meni.

„Onda imamo problem.“

Uvećao je dio fotografije iza mog sina. Na zidu škole bio je sat.

Pokazivao je jučerašnji datum.

Fotografija nije bila snimljena danas.

Sin me tada povukao za rukav.

„Mama, ja ti nisam poslao tu fotografiju.“

„Kako nisi? Stigla je sa tvog broja.“

Izvadio je telefon iz ranca. Bio je ugašen.

Policija ga je uključila.

Poruke nije bilo.

Meni je, međutim, stigla nova.

Fotografija naše zgrade.

Zatim druga — ulazna vrata.

Treća — hodnik ispred mog stana.

I posljednja fotografija prikazivala je unutrašnjost moje spavaće sobe.

Ispod nje je pisalo:

„14:30 nije bilo vrijeme kada ću doći po njega. To je bilo vrijeme kada sam znao da ćeš napustiti kuću.“

Zaledila sam se.

Policajci su odmah krenuli prema mom stanu.

Marka nisu pronašli.

Ali pronašli su nešto mnogo gore.

Na mom krevetu stajala je kutija. U njoj su bile fotografije mene i sina snimane mjesecima — ispred škole, prodavnice, parka, čak i kroz prozor našeg stana.

Na dnu kutije bio je stari novinski članak o njegovom suđenju.

Preko moje fotografije crvenim markerom napisao je:

„Nisam došao po dijete. Htio sam samo da vidiš koliko lako mogu.“

Te noći policija ga je pronašla na autobuskoj stanici.

Kod njega su pronašli kartu za drugi grad i rezervaciju na tuđe ime.

Dok su ga odvodili, samo je pitao policajca:

„Je li pogledala ispod fotografija?“

Policajci su ponovo pregledali kutiju.

Ispod posljednje fotografije pronašli su mali ključ.

Bio je od mojih ulaznih vrata.

Tada sam shvatila ono najstrašnije.

Nije prvi put ušao u moj stan tog popodneva.

Mjesecima je mogao ulaziti kad god je poželio.