Teodora je imala svoja pravila
Kad sam ušao u dnevnu sobu i ugledao njenu porodicu, prvo sam pomislio da me namjerno ponizila. Njena mama je donijela kafu, tetka me odmjerila od glave do pete, a ujak mi je pokazao na fotelju preko puta sebe.
Teodora je sjela pored mene potpuno mirno.
„Rekao si da nastavimo veče kod mene“, šapnula je uz osmijeh. „Evo nas.“
Htio sam da ustanem i odem. Takve situacije sam izbjegavao godinama. Veza, upoznavanje roditelja, pitanja o poslu, planovima, braku — ništa od toga nije bilo dio moje „taktike“.
Ali ostao sam.
Ujak me odmah pitao koliko dugo poznajem Teodoru.
„Tri sata“, odgovorio sam.
Čovjek je prasnuo u smijeh.
„Onda si brzo napredovao.“
Pogledao sam Teodoru, očekujući da će joj biti neprijatno. Nije joj bilo. Naprotiv, uživala je gledajući kako se prvi put ja preznojavam.
Poslije pola sata njena majka i tetka otišle su na spavanje, a ujak mi je pri izlasku pružio ruku.
„Dobar si. Samo si malo previše uvjeren da si neodoljiv.“
Teodora je jedva zadržala smijeh.
Kada smo konačno ostali sami, pitao sam: „Je li ovo bio neki test?“
„Jeste.“
„Jesam li prošao?“
Odmahnula je glavom.
„Tek je počeo.“
Uzela je telefon i pokazala mi fotografiju. Bio sam ja — za istim stolom u restoranu — ali sa drugom djevojkom. Fotografija je bila napravljena nekoliko mjeseci ranije.
Zaledio sam se.
„Odakle ti ovo?“
„Moja najbolja prijateljica.“
Tada sam shvatio. Djevojka sa fotografije bila je njena prijateljica. Teodora je, prije nego što je pristala da izađe sa mnom, već znala za moje večere, moju čuvenu rečenicu i način na koji sam nestajao čim bih shvatio da žena želi nešto ozbiljnije.
„Zašto si onda izašla sa mnom?“
„Da vidim jesi li stvarno takav ili se samo praviš.“
Prvi put nisam imao spreman odgovor.
Te večeri se između nas nije dogodilo ništa. Odvezla me kući i na rastanku rekla: „Ako želiš ponovo da me vidiš, smisli nešto bolje od skupog restorana.“
Sutradan sam joj poslao poruku: „Kafa i šetnja? Bez taktike.“
Odgovorila je poslije sat vremena: „Može.“
Počeli smo da se viđamo. Prvi put nisam pokušavao da impresioniram ženu računima, vinom i naučenim rečenicama. Teodora bi me zaustavila svaki put kada bih počeo da glumim gospodina iz restorana.
Tri mjeseca kasnije odveo sam je baš za onaj isti sto gdje smo prvi put sjedili.
Konobar me prepoznao i kroz šalu pitao: „Nastavljate veče kod vas?“
Teodora me pogledala.
Nasmijao sam se i rekao: „Ne. Večeras idem kod nje. Njena mama pravi večeru.“
Godinu dana kasnije ponovo smo sjedili za tim stolom. Ovog puta nisam imao pripremljenu čuvenu rečenicu.
Imao sam prsten.
Teodora ga je pogledala, pa mene, i nasmijala se:
„E, ovu taktiku ti priznajem.“
