Čim sam to izgovorila, za stolom je nastao muk. Snajka je problijedila, a onda ustala i rekla: „Kako te nije sramota da to govoriš pred mojim djetetom i gostima?“

„A tebe nije sramota da ponižavaš mene zbog poklona koji sam jedva kupila?“ odgovorila sam. „Nisam tražila da ga obučeš ti. Kupila sam ga svom unuku od srca.“

Umjesto da se smiri, zgrabila je kesu sa trenerkom i bacila je prema meni. Moj sin je skočio između nas, ali svađa je već izmakla kontroli. Ona je vikala da sam ljubomorna na njihov život, a ja sam joj rekla da novac očigledno može kupiti skupe patike, ali ne i poštovanje.

Tada mi je prišla sasvim blizu i rekla: „Izlazi iz moje kuće.“

„Kuće koju ste napravili dok sam ja čuvala četvero djece da biste vas dvoje mogli raditi?“ odgovorila sam.

U sljedećem trenutku osjetila sam šamar preko lica.

Niko nije progovorio. Moj sedmogodišnji unuk počeo je da plače. Sin je uhvatio svoju ženu za ruku i povikao: „Jesi li normalna? To je moja majka!“

Nisam čekala da čujem nastavak. Uzela sam kesu sa trenerkom i izašla. Najviše me nije boljelo lice. Boljelo me što sam godinama od svoje male penzije odvajala za njih, čuvala djecu, kuvala im i uskakala kad god je trebalo — a završila sam izbačena zbog jedne trenerke.

Sin je te večeri došao kod mene. Izvinjavao se, govorio da je snajka pretjerala i molio me da zbog djece ne prekidamo odnose. Rekla sam mu da on uvijek može doći i da su mi unuci vrata otvorena, ali da preko šamara ne mogu preći kao da se ništa nije dogodilo.

Snajka se nije izvinila. Naprotiv, rekla je da sam je ja izazvala.

Prošli su mjeseci. Unuke sam nastavila viđati preko sina, ali u njihovu kuću više nisam ulazila. Ni ona nije dolazila kod mene.

A onu trenerku nisam vratila na pijacu.

Ostala je kod mene u ormaru, još sa etiketom. Svaki put kada je vidim, sjetim se koliko sam bila srećna dok sam je birala.

Nas dvije se nikada nismo pomirile. I danas mi je žao zbog toga — ali još više mi je žao što je jedan dječji rođendan morao završiti tako da dijete gleda kako mu majka udara baku.