Uzela sam drugu fotografiju i nekoliko sekundi samo gledala. Na njoj nije bila druga žena. Bio je moj muž — sa komšijom.

Prvo sam pomislila da je fotografija slučajna. Onda sam vidjela datum u uglu. Bila je snimljena prije tri mjeseca, u gradu udaljenom skoro 200 kilometara od nas.

„Šta je ovo?“ pitala sam.

Komšija je sjeo preko puta mene.

„Tvoj muž mi duguje novac.“

Zbunjeno sam ga gledala. Nikada mi muž nije pomenuo nikakav dug. Imali smo normalan život, račune smo plaćali na vrijeme i nisam primjećivala da nešto nedostaje.

Komšija mi je tada pokazao poruke. Moj muž ga je mjesecima molio da ćuti i obećavao da će mu vratiti sve. Ali nije se radilo o nekoliko stotina eura.

Bio je u pitanju ozbiljan iznos.

„Odakle dug?“ pitala sam.

„To moraš njega da pitaš.“

Uzela sam telefon i odmah pozvala muža. Nije se javljao.

Kada sam stigla kući, njegov automobil je bio ispred. Ušla sam i zatekla ga za kuhinjskim stolom, kao da me čeka.

Spustila sam fotografije pred njega.

Nije pitao odakle mi.

Samo je rekao:

„Znači, ipak ti je rekao.“

Tada mi je postalo jasno da komšijina ljubaznost posljednjih mjeseci nije imala nikakve veze sa mnom. Pazio je na mene jer je znao nešto što ja nisam.

„Koliko duguješ?“

Muž je izgovorio cifru od koje mi se zavrtjelo u glavi.

Pitala sam gdje je završio novac.

Dugo je ćutao, a onda otvorio fioku i izvadio nekoliko papira.

„Prije nego što ti kažem, moraš da znaš da nisam taj novac potrošio na sebe.“

Na prvom papiru prepoznala sam adresu.

Bila je to adresa moje majke.

Pogledala sam ga.

„Kakve veze moja majka ima sa tvojim dugom?“

Tada je rekao:

„Zato sam ti sve ovo i krio. Jer novac nisam pozajmio zbog sebe.“

Gurnuo je prema meni posljednji dokument.

Kad sam vidjela čiji potpis stoji na dnu, morala sam ponovo da pročitam ime.

Potpis je bio moj.