Pristala sam, ali sam sebi ponavljala da je to samo jedno piće. Ništa više. Nisam željela da se vraćam u prošlost, niti da pravim problem u braku zbog čovjeka kojeg nisam vidjela godinama.

Naše staro mjesto nije bio nikakav kafić. Bio je to vikendica njegovog prijatelja, nekoliko kilometara izvan grada. U malom gradu svako svakoga zna i bilo bi dovoljno da nas neko vidi zajedno pa da do večeri priča stigne do mog muža. Zato sam došla svojim autom, a on svojim.

Kad sam skrenula prema vikendici, već sam vidjela njegov auto. Pomislila sam da je samo stigao ranije. Ali čim sam ušla, zastala sam na vratima.

Na stolu večera. Dvije čaše. Piće. Sok za mene koji sam nekad uvijek naručivala.

„Šta je ovo?“ pitala sam.

Slegnuo je ramenima. „Znao sam da nećeš piti. I znao sam da nisi jela kad kasniš s posla.“

Ta sitnica me je pogodila više nego što sam željela priznati. Moj muž nije znao ni koji sok najviše volim, a ovaj čovjek se toga sjećao poslije toliko godina.

Sjela sam, ali odmah rekla: „Nemoj pogrešno da shvatiš. Volim svog muža. Došla sam samo zato što sam ti udarila auto i jer sam pristala na jedno piće.“

„Znam“, rekao je mirno. „Nisam te ni zvao da ti rušim brak.“

To me je malo smirilo.

Pričali smo prvo o nebitnim stvarima. Poslu, gradu, ljudima koje oboje poznajemo. Onda je došlo ono pitanje koje sam cijelo vrijeme izbjegavala.

„Jesi li srećna?“

Odgovorila sam prebrzo.

„Jesam.“

Pogledao me i samo rekao: „Dobro.“

Nije me ubjeđivao, nije pravio scenu. Upravo zbog toga mi je bilo neprijatnije.

Poslije nekoliko minuta ustala sam. „Moram kući.“

On je ustao za mnom i tada rekao nešto zbog čega sam se ukopala.

„Nisam te danas prvi put vidio poslije svih ovih godina.“

Okrenula sam se.

„Kako misliš?“

Izvadio je telefon. Pokazao mi fotografiju napravljenu prije skoro mjesec dana.

Na slici sam bila ja.

I moj muž.

Sjedili smo u jednom restoranu u susjednom gradu. Fotografija je očigledno snimljena iz daljine.

„Zašto imaš ovo?“ pitala sam već ljuta.

„Zato što sam tog dana sjedio nekoliko stolova iza vas.“

„Pa?“

Nije odmah odgovorio.

Prešao je prstom preko ekrana i pokazao mi drugu fotografiju, snimljenu možda pola sata kasnije.

Na njoj je moj muž izlazio iz restorana.

Ali ja nisam bila pored njega.

Bila je neka žena.

Prvo sam se nasmijala od nervoze.

„To može biti bilo ko.“

„Može“, rekao je. „Zato ti ovo nisam ni poslao.“

Zatim mi je pokazao treću sliku.

Moj muž i ista žena stajali su pored njegovog auta. Ona ga je zagrlila prije nego što je sjela unutra.

Osjetila sam kako mi lice gori.

Odjednom mi sudar više nije izgledao kao najveća greška tog dana.

„Zašto mi ovo pokazuješ baš sada?“

Pogledao me ozbiljno.

„Zato što si prije deset minuta rekla da voliš svog muža. Nisam htio da sjedim preko puta tebe i pravim se da ovo nisam vidio.“

Uzela sam telefon i zumirala fotografiju.

Ženu sam poznavala.

Ne dobro, ali dovoljno.

Radila je s mojim mužem.

I još jutros mi je poslala poruku pitajući da li ćemo muž i ja doći kod njih na rođendan sljedećeg vikenda.

Nisam rekla ništa. Samo sam uzela torbu i krenula prema vratima.

Bivši me nije zaustavljao.

Tek kada sam otvorila vrata, rekao je:

„Nemoj večeras praviti scenu. Prvo saznaj istinu.“

Sjela sam u auto potpuno drugačija nego kad sam došla.

Telefon mi je tada zazvonio.

Muž.

Javila sam se što mirnije.

„Gdje si?“, pitao je.

Pogledala sam kroz retrovizor prema vikendici i rekla:

„Krećem kući.“

A onda je on izgovorio:

„Dobro. Samo da znaš, večeras će nam doći jedna moja koleginica. Kaže da mora nešto važno da ti kaže.“

Prekinula sam poziv.

Na ekranu mi se odmah pojavila njena poruka:

„Molim te, nemoj ništa pitati njega dok ne razgovaramo. Nije on taj koji te je lagao najviše.“